Ljubičice

Posadio sam ljubičicu u prozor moje studentske sobe da me podseća na trenutak kada sam shvatio da nisam najbolji slušalac na svetu, kako sam mislio do sada.

Tome je prethodilo opsesivno preslušavanje albuma „Rad na zemlji“ koji je bend „Ljubičice“ nedavno objavio za „Lampshade Media“. Pre početka ovog teksta postojao je još jedan trenutak kada sam seo za računar sa namerom da napišem svoje viđenje albuma „Rad na zemlji“, ali onda sam pročitao sjajnu recenziju Srđana Strajnića i shvatio sam da nemam puno toga novog da kažem, a zašto bih pisao identičnu recenziju kad već postoji jedna dobra. Ipak, iako mislim da je ovom recenzijom rečeno ono najvažnije, ne odustajem da priložim i svoje viđenje pesama sa ovog izdanja.

U potpunosti se slažem sa Srđanom po pitanju prve stvari – „Back in the game“, ali meni se sviđa što je baš tako kratka, jer u manje od dva minuta pesme Ljubičice su uspele da uhvate snažnu emociju, ali i da usade u uši te stihove i njihovu melodiju pevanja. Pre neko veče smo u 2F bloku napušeni igrali „Riziko“, a meni su uletele tri različite kartice, pa dok sam uzimao deset novih tenkića, otelo mi se pevanje ove pesme. Za drugu stvar, „Prepoznaj u sebi“, ne bih baš rekao da „klizi kao po loju“ (zapravo nikada u životu nisam iskoristio taj izraz), jer me ukrštanje tog milozvučnog pevanja sa laganom muzičkom vožnjom zbunjuje zbog teksta pesme. Zbog konteksta celog albuma pomišljam da je u pitanju još jedno ironijsko poigravanje i da je predmet podsmeha taj aristokrata o kome se peva, ali u isto vreme, zbog naslova pesme i izmešanih motiva u pesmi, sumnjam i na to da Ljubičice pokušavaju da podmetnu novo značenje reči aristokrata i tako probude autoironiju u svakom ko se oseća kao aristokrata ili se izjašnjava kao takav. Ovde mi se mišljenje razlikuje od Srđanovog, jer mi je ova pesma slabija od „Lovine“ baš zato što nije potpuno jasna u svom idejnom ostvarenju. Slažem se da je „Lovina“ pomalo iritantna, ali je namenski pravljena da bude takva, očigledna ironija u njoj ubada prstom u uvo. Ne verujem da ću se nekad uželeti baš ove pesme, ali činjenica je da nikada neću zaboraviti refren ove stvari i, ako se slučajno desi da jednom odem u lov, verujem da ću ga pevati. Ali iako mi ova pesma nije toliko slušljiva, činjenica je da u njoj nalazim mnogo bolja poetska mesta i neke reference (Titova psovka „majku ti božiju“) koje produbljuju njeno značenje, ali i samu težinu albuma. Pošto sam se već shvatio da Ljubičice nikada nisu u samo jednom sloju, počeo sam da tripujem da je ova pesma nalik na basnu, a da je sama reč „lovina“ fora i da je zapravo u pitanju „gomila love“, pa da je cela pesma zapravo govor nekog lica na vrhu koje loži kera, odnosno lice ispod sebe, da igra njegovu igru i „potera lovinu u našu dolinu“.

Kad je reč o pesmi „Veliko hvala (i zdravo)“, rukujem se sa svakim ko uviđa da je ova stvar jedna od najvažnijih pesama ove godine. Ona je vrhunac albuma „Rad na zemlji“, ali i samostalno ostavlja podjednako jak utisak. Ako ste živeli u ovoj zemlji u poslednjih pet godina, čak i ako ne gledate video pesme, jasno vam je kome je upućen podsmeh i na koga se odnose oni stihovi „oni su budni u zoru/oni su učili školu“. Momenat kada ženski vokal u visokom registru preseca glavni tok, čini se kao svitanje, njen glas obasjava celu pesmu i na najsuptilniji način ubada vrh ironijskog opsega ovog albuma. Baš taj trenutak pesme je apsolutni vrhunac i pesme i albuma, momenat kada se pada u nesvest koliko su Ljubičice pobedile. Da nisam gledao spot, kraj pesme bih verovatno shvatio drugačije, jer od onog „zdravo“ počinje potpuno druga priča.

Kada pogledate spot, uviđate pun smisao cele kompozicije i nedvosmisleno je jasno na koga se odnosi kritika i kome je upućena poruka. I potpuno se slažem da je ovo neobično hrabar potez za bend ovog tipa, ali je i dokaz da Ljubičice nisu samo bend za zabavu, već da iza njihove muzike postoji još gomila stvari koje njihov brend čine mnogo većim od puke reklame. Obaveza umetnika je da se oglasi protiv svake destruktivnosti i zla, a ukoliko je način na koji to radi ispravan, to samo ojačava njegovu poziciju umetnika. Mislim da su Ljubičice ovim dobile kamen temeljac za buduće dane, jer kad prođe oluja i kad im kažemo konačno zdravo, ja ću možda zaboraviti ko je šta rekao, ali internet će pamtiti i ovaj spot će biti dokaz da su Ljubičice bile na pravoj strani. Tome u prilog ide i naslovnica albuma, koju je dizajnirao Nenad Ilić, jer mi je prva asocijacija bila ona kultna fotografija na kojoj jedan tip stoji pred tenkovima kineske vojske. Ovim albumom Ljubičice kao da sugerišu da stoje između slušalaca i te ogromne, grozne mašinerije koja uništava. Jebi ga, raj je na nebu, a na zemlji samo rad (što i nije toliko loše ako imate dobru šemu i znate da uživate u radu).

Nisam bio potpuno zadovoljan Srđanovim odgovorom koje je pravo lice benda Ljubičice, pa sam kopao dok nisam naišao na njihov blog, nakon čega sam prilično uveren da poznajem pravo lice ovog benda, ali i da sam postao ozbiljan fan braće Stevanović. U tim mesečnim biltenima (u trenutku pisanja teksta objavljena su 4), možete čuti glas autora, tih ljudi koji su uvek jednog istog lica, a uloge koje uzimaju podrazumevaju maske, ne kako bi se sakrio njihov identitet ili zamaglilo ono lično, već zato što umetniku nekada nije dovoljno da se iskaže samo u jednoj ulozi. Pročitajte njihova saopštenja puna lucidne duhovitosti i upadljive originalnosti, pa će vam i sve što su do sada uradili biti mnogo jasnije, ali i privlačnije, jer će vam biti očigledno da se iza svega toga nalazi iskrena potreba za stvaranjem, ideja vodilja i vera. Pored toga svakog meseca izbace i kvalitetnu preporuku za slušanje, a i možete da zavirite šta rade u svom studiju Krokodil.

Zbog tih tekstova sam i uvideo da nisam baš najbolji slušalac na svetu, jer ja sam bio jedan od onih koji je samo zbog imena benda mislio da je u pitanju neki hipsteraj, mada sam za Ljubičice čuo dok su još uvek bile mlade i Lepe, kao na ovom snimku gde sviraju himnu „Rambo, majstore“.

Tada mi je ovaj snimak od minut i po bio urnebesno zabavan, ali ne sećam se da mi je njihovo ime ostalo u glavi kao nešto važno. Sada, pošto sam prekopao sve što sam mogao da nađem o ovom bendu, uviđam koliko simbolike ima u ovom gestu. Ljubičice&Co su nastavljači one karnevalske tradicije koju je u našoj kulturi popularisao Rambo Amadeus, ali ako imamo u vidu da je Rambu trebalo nekoliko albuma da se usvira i probije svoj put do džezera, a da su ovi momci akademski muzičari koji mogu da zasviraju svaki instrument koji se nalazi u prostoriji, mislim da će se ono što su dobili u nasledstvo samo još više razviti kroz njihovu viziju i autentičnost.

Priznajem da je jedan od glavnih razloga zbog kojih sam otpisao ovaj bend saradnja sa Sajsi na pesmi „Bombonice“. Iako gotivim ono što radi Sajsi, ova pesma mi je bila poptuno idiotska, a pogotovo njen imbecilni spot, koji mi nije ništa manje debilan ni sada. Nekako mi je spoj njihovog ironijskog tona i nadrkane Sajsi potpuni promašaj, ali mi je sama pesma kul, što sam uvideo tek kada sam odslušao onaj snimak sa svirke iz Reksa. No, verovatno je i taj postupak smislen, jer spada u ospeg eksperimentisanja sa žanrovima kome su Ljubičice sklone. Da je sve što rade kao ono što su napravili sa Sajsi, ne bih ni započinjao ovu priču, ali nakon malo posvećenijeg preslušavanja njihovih dosadašnjih albuma, a pogotovo posle čitanja njihovog biltena, uviđam da su „Ljubičice&Co.“ nešto posebno na našoj sceni i da bi trebalo da ih zalivamo i gajimo, jer nose ozbiljan kvalitet. Zato jedva čekam neki njihov živi nastup.

Želim da se podsećam da ne moram uvek slepo da verujem sebi i da, iako tripujem da sam čovek širokih shvatanja i vrstan slušalac muzike, nekada sam prilično ograničen, pa je to razlog zašto sam posadio ljubičicu u prozor svoje studentske sobe. To, a i da mi gandža ne bleji sama. - Sobakaisti